Sada ili nikada...

Ljudi se menjaju...
Tako i raspoloženje, pa i pozdrav. Naime, dok ovo kuckam nisam imala želju ni za kakvim posebnim pozdravom, nije bilo "ćao ljudi, ćao drage moje, dragi moji, mačke moje, divne moje..." itd, prosto to OVOGA puta nisam osećala reći.
Zašto? Paaa, ko zna, tmurno je vreme, pa me ubi u pojam, ili možda što moj život ne ide u pravcu u kom bih želela, šta god, nešto jeste, nešto mi ne da...

A to nešto je često nedefinisano i ni sami ne znamo šta ćemo sa sobom. A to je uglavnom neko dešavanje, neki trenutak, neki događaj, nešto što nas toliko poremeti pa nam se uruše snovi, raspoloženje, osmeh nestaje sa lica...

Ali... da li vredi sedeti, kukati i čekati?! DA, vredi, ali SAMO kada znamo ŠTA čekamo. Samo tada vredi, u suprotnom NE vredi. Ne vredi jer smo za svaki naš korak mi odgovorni i svako kroji svoju sudbinu UGLAVNOM, na neke stvari ne možemo uticati nikako i to je fakat. Ali, na ono što možemo, pa šta čekamo?! Trgnimo se i ostvarimo svoje snove, kakvi god oni bili i šta god ono bilo.

Bitno je samo da nas to ispunjava, ne gledajte i ne slušajte tuđa mišljenja, NIKADA, jer vas to neće usrećiti ukoliko je u suprotnosti sa Vašim željama.

Sada ili nikada, a možda za koji dan, nedelju, mesec...

T.S.